Valentinovo je. Dan zaljubljenih. Kako je već tradicija za ovaj se blagdan daruju zaljubljeni. Kad smo kod toga, na Pilama mi je Anuška pokušala ukalumat ružu da je kupim. Nemam kome kupovat promislih i rekoh Anuški: „Možda kasnije“, ostavivši je u uzaludnoj nadi. Alo vi iz Vrtlara, dok vam takve na Pilama prodaju i stalno potežu za rukav poznanike, nećete propast. Eto samo da znate. A ja ću Anuška u tebe doć kupovat sad kad me obuzme dah proljeća. Tad će i ponuda biti raznolikija. Prepoznat ćeš me i prije nego me vidiš. Do tvojih ušiju će doprijeti stihovi pjesme „Nekako s proljeća“, koju ću pjevati. Kad već pomisliš da je u blizini Žera, ugledat ćeš moje ozareno lice. Tada ćeš znati da je vrijeme za trgovinu. Očekujem rabat i bilježim se za zumbule i lale, a možda kupim i koju lulicu.
Ušao sam u autobus i s radija je svirala „No Woman, No Cry“ od Boba Marleya. Dobro si reko Bobe – nema žene, nema plača. Shvatio sam ja to davno. Doduše, možda si ti tom pjesmom htio poslat i neku drugačiju poruku, ali koga boli kurac! Svak' ima pravo sfatit onako kako mu odgovara!
Ovom prilikom čestitam mojoj priležnici Valentini imendan. Sretno mila! Znam da tebi ruža ništa ne znači! Vodit će tebe tvoj fakeras u Glavinića na pancerotu. Uzet ćemo i jogurt. Jedan. Podijelit ćemo ga popola! Ako to nije ljubav onda ne znam što jest!
Ah. Valentinovo moje milo, vežu me za tebe i lijepe i ružne uspomene. Evo jedne lijepe, jer ružne je bolje zaboravit. Jedne godine kad sam radio u jednoj firmi čije ime nije važno, radio sam s kolegom čije je ime danas puno važnije nego što je to bilo tada. Kako nas je malo muških bilo u firmi, on je došao na ideju da se svim ženama kupi po jedna ruža za Valentinovo. I tako kupili mi te ruže i stojimo u predvorju s buketima smišljajući taktiku kako da ih iznenadimo i na koji način da ih regalamo. Sudbina je htjela da je u tom momentu u prostoriju kročio direktorov brat koji je na neki način pomalo osebujna i temperamentna ličnost.
I pita on: „Kakve su to ruže? Kome su te ruže? Što će te ruže ođe?“
Kolega je odgovorio s dozom strepnje: „Pa našim kolegicama! Za Valentinovo!“
„Pa jeste li vi normalni? Kakve ruže? Što će im ruže? Ruža se kupuje kad neko nekog jebe! Kakve pizdarije! Pa vi niste normalni!“, rekao je i onda je otišao, a mi ostali zatečeni iznešenom filozofijom.
Kolegicama smo prešutjeli navedeni komentar, a ružama su bile oduševljene. Siguran sam da je i sveti Valentin bio na nas ponosan!